Жена

И испратише анђела мира На грешну земљу, да спречи рат, Задржи руку што прва крену, Јербо је човек човеку брат.

И анђ'о мира на земљу крену — јер има снаге и може све још издалека Србину виче: — Уступи натраг; не удри, не!

Уздрхта војска и већ да стане, А жена једна ступи напред, Анђелу мира у очи глену, Поглед јој миран, тек образ блед.

— Ко си ти, жено 2 анђро је пита, Нико ми није још на пут стао. Ти се зар нађе да сметаш миру, Та зар те није синова жао 2!

А она стоји, не миче с пута, Па само вели: — То ћеш тек знат', Нико к'о жена не воли мира, Нико к'о мајка не мрзи рат.

Ал' ја сам српска, несретна мајка! Божији закон беше ми свет; ја рађах децу, синове, ћери, Бог сваком даде слободан лет.

Ја рађах људе, а други људи Синов'ма мојим копали гроб; А од куд другом човеку права, Да други човек буде му роб!

Ја рађах ћери, ја рађах мајке, А оне бедне, чак и без нада, Гледаху ћери како им сраме, Гледаху сина како им страда.