Жена

КН.

) Положај жене у Старој Србији

Сличице из мојих бележака.

(од непознатог писца)

Био вам у кући једног од најугледнијих трговаца у Призрену. Док сам са домаћином разговарао, уђе његова девојчица да послужи слатким и кавом.

Видим да је то бистро, отворено дете и питам

га: Хоћете ли је послати мало у вишу женску школу

у Београд, или на Цетиње7

— Сад је већ доцне за њу, каже. Њојзи је већ време да се уда.

Погледах га зачуђено. Шали ли се онг! Та то је управ детенце. Једва ако је прошла 12 година.

Рекох му то.

А он каже: — Но, но, не мора одмах. Ал' внате, то раније бпва код нас. Код нас на Југу, раније вреду девојке. Ето и њена мати. Било јој је 12 10дина кад сам је узео. Видите је, каква је. Изродила ми је шеснаесторо деце. — И заиста, беше то још врло добро очувана и држећа жена.

— А знате ли ви, питам га, зашто је овде обичај, да народ тако рано удаје децу 7

— Како не бих знао. Тај је обичај увео турски вулум. Чим је ко могао, гледао је да спасе женско дете од насртаја. Вероватно ће то сад бити друкчије.

— Наравно рекох. Ја држим да ће и држава законом одредитп границу, испод које се не сме удати девојка. Ван свега другога, шта може знати такво дете о дужностима домаћице 2

— Па има скоро свуда у кући старијих жена,

— Ах да! Увиђам и сам, да је у тим годинама, врло погодна да слуша.

На другом месту сам пптао: — Па зар баш сву децу удајете од дванаест, трпнаест година 7

— Ах не! Има које се удају п доцније. Неке се удају и од четрнаест, петнаест, а има их да се удају чак и од шеснаест година.

5 | Е у