Жена

36 Е НА

малишан тек певукне, чисто помаже мами својој и саглашава се с њом. Они се разумеју.

Мама је у души певала, и кад није гласа пуштала. Била је утврђена у нади, да ће јој синак послужити на дику. А ту је наду изводила отуда, што је сама собом и својим редом била задовољна, а муж јој је честит, па куда ће ивер од кладе. Певала му је од срца и од љубави и слагала му у душу миле звуке, слатке снове и топле осећаје. Певала му је, што је сматрала ва своју дужност, да га српском славом и српским јунаштвом подиже и снажи. Та, српска је песма одљуљала народу најбоље синове. Није заман мати Вука Караџића и чика-Јове Змаја за малоће им љуљајући и вабављајући их певала наше народне песме, ове песме над песмама. Српска мајка их је родила, а бела вила, млеком одојила.

Но Жаркова мама није ни близу себи уображавала, да јој синак буде великан, као што су узорити Вук и Змај, јер је толико и она, женска глава, знала из читања и слушања, да тек векови рађају једнога Вука, једнога Змаја, једнога Карађорђа, једнога СинђБелића... Она је, кад је сину певала, чинила бамо чисто дужност материнску. Његово је после, колико ће високо узлетети, кад размахне крилима сокољим.

И тако је покрај добре неге материне дете расло и јачало. Сви, који су га знали, а знало га је цело село, веровали су, да ће од Жарка бити врстан детић, И сви су га звали мали УКарко, јер је растом мален бао. Но вато је он под мамином руком добро напредовао и телом и душом. Телом је био здрав, чврст и једар, а душом ведар, бујан и уман. Сваком је била повната природна бистрина овог сеоскога детета. Вато, морамо признати, да је покрај добре неге материне, и природа своје учинила. Мама и природа — какве две снаге!

Кад је још нобио чакшире, што се натраг закопчавају, био је матери од помоћи. Мати га само викне по имену, а он јури стрелимке, ма да је У гори, и виче: Ево ме, ево! Па ће мами донети сувади, наложити ватру, нахранити живину, донети воде и много других кућевних послова урадити.