Жена

38 ЋЕ НА

Груди им се надимају, песнице стискавају, зубима шкргућу... Отрашно... Сагоше се и целивају га у чело и у руку. И то је био сав опроштај, али уједно и — завера.

Затим однесоше оца у село и сахранише га. О том се догађају говорило три дана, па се онда и заборавило. Јер то тамо бива тако. Само су мамап мали Жарко носили на срцу дубоку рану.

Сад је мама још боље прионула око куће и имања и око малога УКарка. Од јадиковања нема ни онако ништа, па се није ни лаћала тога бапскога посла, него је све више смишљала, како ће од Жарка начинити човека, који ће бити слика и прилика очина, ако не боља и изравитија. Веровала је, да ће се само на тај начин одужити сени мужа свога, који ће у њему живот свој продужити. А осећала је, да је то дужна, јер је њен муж погинуо од руке разбојника. Турчина, као жртва вредноће и рада за дом и породицу своју.

Кад је УКарко изучио мале школе, дала га је мама у ратарницу. И овде је, као и досад, био вредан и честит, да је био међу својим друговима, истина, опет вредним, честитим и разборитим, виђен и признат.

Мамина реч и савети увек су му добро дошли. Рад и вредноћа развили су га телесно, па иако је био још увек доста мален, он је био добро развијен и сабијен, Кад што ради, све му иде од руке, јер је поуздан у себе, да може урадити како треба. Кад иде, сигурно иде и лепо се носи. А кад говори, слободно мисли, смишљено говори. Тек је у осамнаестој години, а зрео је као прави човек

Дабогме, и прилика, што је оца рано изгубио, утицала је на њега, да озбиљнији постаје и брже вре. Али је том много допринела и отреситост и смишљеност мамина. Школа је пак све то још удесила, улешшала, заокруглила, па је наш а постао уворит.

Кад се Жарко вратио са школа, могла му је мама мирне душе поверити, да слободно управља имањем, јер је он то сад знао боље и напредније, него што се у њих радило, а озбиљности је било у