Жена

за живота свога дочекати дан великога разрачуна добра и зла.

Но дође и тај неочекивани дан. Изненада, као гром из ведра неба. одјекивао је глас повива на све стране, да се диже војска против крвника Турчина. Том се главу нико живи и способни оружјем владати није оглушио. Тај је глас снажно одјекнуо му души Жарковој. А како и не би. 'Та, мали Жарко је велика духа. Ове да није дужан, полетео би у бој за слободу, да својим животом откупи животе потлачене браће своје, да свети косовске јунаке и покаје смрт оца свога.

Није ни чекао засебна повива, него се одмах спремио. Ижљубио је своје и опростио се. Мама га је опремила лепо, пољубила га у чело и дала му мајчан благослов. Као оно храбра Шпартанка, кад опрема сина у бој, па му предаје штит и вели: њим или на њему, утврђујући га, да јој се врати као победилац са штитом у руци, или да га мртва, на њему донесу — тако је мама на растанку узвикнула му место збогом пошао и сретно се вратио: Напред, соколе, у славу, десница ти рука не клонула:

И они се у часу растадоше. Још зора није ни забелила, јунак је био на месту.

Међу првим ратницима прешао је границу и погледао смрти у очи. На славном Куманову сипао је жестоку ватру. Кад год је запео ороз и врело олово полетело, увек му је пожелео: Срећан ти згодитак: И није промашио.

Тако га је ратна срећа послужила, да га непријатељеко зрно није згодило. Сву је ватру издржао јуначки и никад малакбао није. На Маркову Прилипу верао се по кршу као коза, и кад стане, сипа ватру, па начини два три корака отискујући се пушком као оно путник горштак, и опет стане и сипа ватру, па тако непрестано напред. узвикујући сваком олову, што га из пушке пусти: Срећан ти згодитак! А кад опави непријатељског вођа на коњу, где предњачи и храбри збуњене Турке, стаде као укопан и кликну: Ово сени оца мога! Пушка му затрешти, а красни коњаник ваљуља се и сравни се са земљом.