Жена

ОНИ Ро РНИННННННННИ

ВВ Е НА 89

чина: 1. Тему или вадржимо у целини и поновимо у каквој другој шкали или у другом гласу са вавија. цијама. 2. Можемо из теме извадити поједнне делове, мотиве и реченице, п ове узети као пример за раграду перијоде. Но има и таких перпјода, у којима пема ни трага од теме. Према томе можемо рећи, да је перијода састављена или из тематескит пли са свим нових или таквих мотива, у којпма има обе врсте мотива. Ону музичку мисао, која није у теми, већ се па других мотпва састоји, вовемо сторедна тема.

Тематска израда има велпку важност у вшшегласном склопу. Оно што смо рекли о паради музичких дела, то стоји и о изради поједппих гласова. Сваки се глас састоји па увора (тоаде!е) п имитације истих увора. Воше гласова су састављени или па је: дног истог мотива пли па више мотива. Н. пр. у једној четворогласној композији може да се деси и то, да сваки глас има једпак бар рптмијски једнак мотив, а четврти глас другп мотив; илп да два п два гласа пмају исти мотив п т. д. Од тога, да ли је музичко дело Хомофоно пли Полифоно. Зависи много, да ли ће се мотиви више или мање пето љилА.

Реч хомофон значи потпуну једнакост гласова. Под хомофоним стилом разумемо онај стили мувпчки оклоп, у коме се само једањ мотив и глас испољава п пстиче, а други гласови су у погледу мелодије тодчињени тлавном гласу, те према томе нису самостални, него су само као украс и служе циљевима ритмијске хармоније п облика. На против у полифоном стилу сваки глас за себе је самосталан п

паразит. Правило је, да у хомофоном музичким делу

мотиви у гласовима којп прате не могу се појавити тако изразито и снажно, као у делпма полифоног стила.

Саставни део музичког дела: мотив, одељак, реченицу зовемо заједничким именом фраза. Опај правац прпкавивања, којп поједине фразе нарочпто испољава, алп тако, да не смета целини, зовемо: фразирање. Од фравираља се разликује тав. артикулација, под којом равумемо истицање појединих гласова; фразирање је естетка, а артикулација је техничка радња.