Жена

Ва

ВЕНА а Иа

Да се бију, даве, кољу.

Од дима су људи црни... Од тутња се земља тресе... Људи црни... У гаврана Кљун и крила румене се.

И сруши се братац први...

— Браћа му се срца машу А он само прошапута: Поздравите мајку нашу! Напред! Напред!... Паде други — По челу му крвца пала Ништ не рече... ни земља га Није живог дочекала.

А из оне страшне крви

И ужасног оног лома,

Трећи брат се повратио Свом народу, мајци дома. Полетео мајци својој:

Кршан, снажан, ведар, чио; Ко да јурну на Турчина...

Ко вихор је обгрлио.

А кад вихор попустио, Прич'о мајци стање ново,

И како се Србин тужни Свом Ускрсу обрадов'о. Ћути мајка, и тек суза

Низ образ се врела слила; Он јој онда тихо рече:

— Браћа су те поздравила! И друга се суза слила

— Стотина је можда даве Па му шапће: Твоја браћа Погубише своје главе Погубише своје главе

Оном светом српском стазом... А ти сине2! Реци мајци: Враћаш ли се са образом 2 Он раздрљи груде своје — У образ се румен слио Па показа траг од ране, Што је мајци дотле крио.