Жена

ВА ТРА 149

По Др. Г. Молнару — Исидор Бајић, Нови Сад. (Свршетак.)

Разрада може употребити ма који од мотива из ехрозше или делове њихове, У разради можемо обраБивати и мотиве т. зв, прелазне групе (о којој ћемо још говорити.) У разради може доћи и сасвим нова тема, као што је то у четвртој симфонији „Еготса“ од Бетовна. Или се у разради поједини мотиви експозиције такмаче, укрштавају, изазивајући разне хармонијске и контрапунктске ефекте. Те противности у равради стишавају се прелазом у главни род шкале, и понова обе теме из експовиције појављују се обично у истом роду шкала,

Облик сонате је према горњем овакав:

| В чи с на |: А—В:|| – -— – А—В или ||: А—В :||- ~ – В-А.

(Овде је А прва тема, В је споредна тема; експозиција се понавља, а за експовицијом долази разрада (А/В) и за њом завршетак, Облик сонате и облик ронда у томе се разликује од облика песме, што у облику песме сваки део њен је као засебан, док у облаку ронда и сонате хоћемо да поједине делове доведемо у свеву као једну целину.

У облику сонате пишемо: сонату, дуо, трио, квартет, квинтет, секстет, октет, нонет, концерте, п први део симфоније, а често и последњи и средњи део. Често пишемо и увертире и арије. Код увертира Росинија и Боалдие-а, који су у облику сонате, нема разраде.

Реч соната, употребљавали су с почетка ва ознаку оних музичких дела, који су за инструменат написане, за разлику оних композиција, које су за певање и које су називали сата. Оне композиције које су написане биле за инструменте са диркама н. пр. гласовир, те су звали: (оссајба. Данас под речју соната разумемо такво музичко дело, које је за један или два инструмента написано и које има, свој одређени облик. Данашњи облик сонате утврдио је

Наука о музичким облицима. _<