Жена

210 АЕ ЕРА

Улазим у кућу. На огњишту чезва за каву. У шољици поред огњишта још неиспијена кава. На земљи поред прозорчета чауре од мартинке. До последњег часа је домаћин пуцао из свога дома на наступајуће војнике. У другој кући преврнута колевка. Нашао сам кутију везану канапом. То су била колица неког малишана. Заборавио је своја колица, кад га је уплашена мати повукла са собом.

вуд болни знаци избеглог или уништеног живота. Опустошена и опустела цела околина.

ТЕ;

Наилазимо на остатке скоро проливене крви, скоро посејане смрти, Природа се не љути, Земља је озбиљна и од крви се прави кал као и од кише. Ево свежих гробова. На сред њиве чудан, необичан усев, леш младог човека.

Поред друма у самом јарку закопан старац, Арнаутин, са дугом, седом брадом, бледа, бескрвна лица. Глава му на површини. Цео десни угао чела однео му је шрапнел и ужасно зјапи рана.

Шатори турски. Напуштено и остављено све у дивљој паници за живот. Пексимит равут по земљи, сандуци « муницијом разбацани. Заборављена писма, под шаторима, Инстинкт за одржањем одржао је победу над свима разлозима и они су побегли, напуштајући све.

Ту ву свежи гробови. Поред шатора сахрањен млад аскер са доручјем и шаком на површини.

У једном потоку нашли смо онакажен, го леш, нашег војника. Нов и уши отсечени. Место очију вјапиле ву празне дупље. У једној шумици закопали смо четири млада тела.

Идемо даље. По Косову идемо. Тајанствено је ово поље. Мрачно и озбиљно као и наша историја, „Легенда косовска пробудила се у нашим срцима, дубоко урасла и срасла у срцима нашим прастара легенда, с којом су се рађала и живела сва наша покољења и сви наши редови. И ово Косово је крваво. Тужно и овбиљно са својим огромним провалијама, пружа се легендарно поље пред нама.