Жена

238 ВЕНА

километара на подножју малих Карпата, и срцем, које не осаћаше ни бол ни радост живота. Он се је богато оженио. Добио велико имање,

протекцију и отмену госпођу. С почетка мишљаше да је сретан. Но, халуцинација брзо изчезе и остаде гола јава. Он имаше свега, само не брачне среће. Она која би била позвата да му живот слади, да му с чела разгони све облаке, које животне прилике доносе, она није доспевала. Јер, оно мало слободна времена што би с њоме провео, било је одређено за примање посета, а вечери беху заузете опером, позориштем. У сред свега тога раскоша он беше сам без игде икога. У таковом начину живота прође му најлепше доба и сада беше изнурен, преживео. Црну косу издала беше боја, очи изгубише онај весели сјај и топлоту погледа и то све у хладној отмености, за којом је чезнуо. Брата свога није видео од кад се оженио и дошао у горње пределе. Све што о њему знађаше то је: да се оженио девојком без мираза и да је неизмерно сретан.

Из тих мисли трже га послужитељ, који ступи у собу носећи на сребрном тањиру пошту.

Између гомиле писама падне му у очи једно повеће са рукописом његова брата. Жељно отвори завој и извади из њега слику, која представљаше брата му са породицом. На леђима слике стајаше: „Ма да ниси хтео никада доћи да видиш и упознаш, ко је узрок моје среће, ја ти ево шаљем слику и мислим да ћеш на први поглед познати у њој твоју стару познаницу а пријатељицу наше рођаке.“

— Јест", он ју је познао и тежак уздах му се оте из груди, а на слику кану једна суза.

Лаки вечерњи поветарац зањиха гране расцветаног јорговнна и унашаше собом благи мирис кроз отворене прозоре.....:..

Торонталсигет, |М. Јелка.