Жена

832 ВЕНА

— Зар њу 2!

— Њу! Како се зове2

= Јела.

= Па Јелу.

— То не бива.

— Како не бива, и зашто не бива. Споменуо си чак и краву Белку, а ниси споменуо жену. Срдиш ли се на њуг

=— Не!

— је л' добраг

— Добра је, вала богу.

— Е видиш! Али је незгодно, да њу мећемо сад у писму напослетку, чак после Белке. Њој треба писати обашка.

— Немој ти, сестро и госпођо писати, њојзи ништа, рече чисто уплашено.

— Па за бога брате, зар је то тако страшно писати жени писмо 2

— Крај жива оца и матере и брата и стрица, не може.

Мало по мало па се искупиле канда све болничарке из болнице. Неке слушају на отвореним вратима.

Госпођа Видосава не попушта сасвим. — Кад нећеш да јој пишеш обашка, а ти је поздрави у очевом писму.

— Не може!

— Не волеш је.

— О том се не говори, каже он стидљиво као девојка.

— А зашто се не говори. Кажем ти, да је овде лепо поздравиш. Знаш ли ти како је њој било кад си пошао на војску. И знаш ли како ће јој бити, кад дође твоје писмо. Сви ће се искупити и читати га на глас. Па кад разабере, да си све поздравио и свију се сетио само ње не2! Зар јој се неће стегнути срце од бола 2!

–-_ Беће!

— Како то говориш да неће2

— Зна ред.

— Какав редг