Жена

334 ВА ЕСНМА

нами није зазорно да вас перемо и превлачимо и негујемо, а ми смо туђе жене. |

У соби наста тајац. За тим се свима рањеницима наводише очи и један рече: — Бог ће вам зато платити. А ми вам никад заборавити нећемо.

Сви потврдише.

— А зар вас не би и ваше жене гледалеи неговале, да сте тамо!

— Када би дошло до невоље, шта биг

— Е видиш! Та је невоља ту. Рат је. Сад је друго време. Није ни твојој жени лако као пре. Помисли само како јој је. Ето, све те молимо да је поздравиш. Препукнуће јој срце сиротој.

— Јок, у нас на селу не пуца срце тако лако. Тражите од мене што хоћете, само ако могу учинићу, али не иштите што бити не може.

— Е, молим те Видо, покажи му да може, узвикну једна госпођа. Поздрави ти њу, па ће видети и он да то може, а видеће и у његовом · селу да може.

Милутин се озбиљно поплашио. Он који није дрхтао ни на Куманову, ни у Битољу, ни кад је био у накрсној ватри, сад се, ознојио од страха. И у томе страху одрешио му се језик; подиже се мало горе и рече: — Пратите ви писмо овако какво је сад. ја сам казивао у перо онако, као што треба. Ако се нешто мало више стидимо, маните. Морамо се обазрети ваљда и на наше старије. То иде напред. Наше жене знају то, па сеи не туже. Није њима зло, као што ви мислите Али, да је данас поздравим, да то сви читају, а сутра да је пољубим да то сви виде, она ће се прексутра побесити, мислиће да је прва и неће ми више поштовати ни оца ни матер. А то код нас иде напред . .·

___ Заморен од овог великог говора спусти се у јастуке.

Госпође заћуташе и премишљале су. Само је млада госпођица Стана, била сместа на чисто са својим судом. И она суну: Ко се боји да поздрави жену и ко се боји да пољуби жену, не треба ни да се жени. Ти си брате дивљак.