Жена

РРА РА 341

Борба женскиња за равноправнобт | и Српкиње. Вукица М. Алексијевића Нови Сад.

О покрету женскиња за равноправност са мушкарцима данас се на све стране расправља; а у расправљању том чују се врло разнолики судови. Полази се са разних гледишта, па су мишљења у свакој прилици разнолика; она се деле, цепкају; претерује се и за и против; пада се из једне крајности у другу. И само женскиње у својој оправда- | ној борби не налази свагда прави пут и начин, него чисто и оно претерује, пада у крајност. Те су крај ности најуочљивије, па ћу пре свега њих да обележим. Ено у Енглеској бори се женскиње за право гласа. И оно не бира средства и начина у тој борби. Напада на министре и посланике, гони их иу сабору и на улици и у становимх им, па богме хоће да лупа и прозоре, па и саме министре. Тај и такав начин борбе, така средства у борби, па да јој је сврха како племенита и узвишена, не може се одобрити. Не одобравају то мушкарци, али у првом реду не могу, не смеју одобравати баш жене. Као што не доликује жени сабља, чизме с мамузама, тако јој не доликује ни грубост. Као што према снази жениној нису за њу тешки, напорни послови, тако се исто не сме она да заборави, да се лаћа чак и оног, што је за осуду и код мушкараца. Жена која изгуби нежност, чедност, те управо женске одлике, та и није више жена и не може да тражи, да се има обзира према њој као жени. Таком борбом жене не само да не користе својој ствари, него јој и управо шкоде. Ето то је једна крајност, која је за осуду.

Али је исто тако за осуду и она друга крајност, на којој се налазе по неки мушкарци, кад је реч о признавању жениних права, жениних задаћа и заслуга у породици и друштву, кад је реч о развијању и жениних способности и признавању же-