Жена

ЋЕ НА 361

Да донесемо и ову сличицу:

Бол.

Одушевљење за рат захватило сав српски народ, од мора до мора, од Балкана до Адрије. Радници напуштају своја места по фабрикама, студенти остављају своје школе — журе у Отаџбину, да јој се ставе на службу. Возови из Беча за Београд пуни ђака и радника, Срба и Бугара непрестано стижу са стране у Отаџбину.

Вратио се и Ђорђе Ристић. Учи правне науке у Минхену. Кад су се сви вратили, није ни он хтео остати. Красан млад човек, наочит, питом и образован, али болесан: једна му је нога одузета и држи се на жици. Све једно, зар кад се сви враћају он да останер То никако. Шта ће тамо сам 2 И врати се с друговима у завичај.

Мати га је дочекала грлећи га и љубећи.

Престоничким улицама и шеталиштем гомиле народа. Ври. Читају се први телеграми с бојног поља. Износе се успеси јуначке војске српске, описују се борбе на Старцу, борба на Васиљевцу, окршај код Преполца, одважан напад на турске карауле, терање Арнаута са Мердара.

У дому г-ђе Ристићке увек доста гостију. Стално се води жив разговор о напредовању српске војске, о успесима нашег оружја. Образују се нове чете, певају се убојне песме. Сваки нов дан доноси нове емоције и све више распаљује одушевљење. Сви у њему учествују, само Ђорђе не учествује. Кад почне разговор, он се клони у своју собу: иде тобож да чита.

По суморном лицу и ћутању његову. мати је осећала да синовљу душу раздире неки потајни бол. Матери није право што је Ђорђе тако тужан и нерасположен: сви су радосни, сви весели и одушевљени; он је једини тужан.

— Ђоко, сине, шта ти јег — пита га мајка забринуто.

Њему се вилице стегле, очи испуниле сузама. Мати приђе његовом столу, за којим је седео и пољуби гау главу. Ђорђе се с напором диже са свога седишта и сави руке мајци око врата, главу обори на материне груди. Бол, безимени бол изби из питоме и отмене душе младићеве,

— Мајко, мајко, што си ме родила 2 Боље да ме ниси родила.

И бризну плакати.