Жена

НЕНА 311

Док су пзаслане жене испоручивале то генералу, дотле оне напољу, којих је било на хиљаде, навале каменицама на зграду и полупају све проворе. Генерал је морао да побегне на стражњу капију, седне на кола, али се жене даду у потеру за њиме и ударале су га каменицама. Довијаде су га до куће муи ту би генерал страдао, да није читав један пук дошао у трку са бајунетима на пушкама.

У Пловдиву је ради те демонстрације проглашено опсадно стање.

Како ме је раздрагала једна песма.

Од једне српске матере добијамо ове редове: Има већ више него три месеца, како се у мојој кући није чула свирка а ни песма осим што Јелка и Бранко, кад-кад по мало певуше. Али, као да и они знају, али вигурно инстиктивно осећају, да не иде све као до сад, па ни они не певају као пре. Чују, да је

· Србија иввојевала прађедовину своју, а некад нашу колевку. И како извојевала! Онај диван низ победа, које ће историја забележити златним словима, као оно некад Црногорци што су у књигу црногорских светих дела забележили „девет крвавих дана“ онај Сулејманов поход на Карадаг. Чују, за црногорске лавовске борбе сад, „јер то царе нису људи као што је свет остали, већ змајеви то су љути од којих се небо пали“ То све на њих утиче, упија се у њихове нежне дечије душице, које ће њима остати увек у успомени. Па и они не певају као пре. Сад је сео мој муж, после толиког времена, и свира у гласовир српске јуначке песме, а моја Јелка са њеним детињим гласом пева. Дабогме, не бев критике, али мени је то божанска, мувика. Сад баш пева Онамо-Онамо ит.д. да, да разорен је царски двор стара престоница цара Душана. Ал) хвала Богу, и ако разорен, ипак освојен сретно освојен! И одоше дивни синци Србије, одоше да виде Призрен, одоше и освојеше га, Отераше кугу са милог, ох тако милог српског огњишта, и вратише зајам давно узајмљен, вратише га јуначки. Ено пева моје Леле: Онамо Онамо за брда она, казују да је