Жена

420 ВЕНА

Милета, (планувши; зловољно). Да... то је истина; једна хаљина то свакако неће... али две хаљине, три хаљине, пет и десет хаљина...

Савета. — Али, драги мој, немој се тако љутити, — јер има пожртвовања, која ми требамо по некад, хтели не хтели, учинити; али није довољно само их учинити; већ, пре свега, треба знати како да се учине. Ево, например: Ти циљаш у твојој каријери једно конзуларно место било овоу Цариграду или пак у Паризу; али, ти би могао доћи до тог почасног звања само помоћу господина Грујића Према томе, дакле, ти ништа не би требао да пролустиш.

Милета. — Наравно...

Савета. — Ти не би требао чак себи дозволити да они помисле како ти имаш потребе баш од тог места. И једном, усвајајући то место, требао би да изгледаш као да то, ко бојаги, твоме господину министру чиниш по вољи.

Милета. — Сасвим је јасно... То је баши моја намера. | Савета. — Дакле, само до мене стоји да би ти свако могао одавати почаст... Требаће ми ап-

солутно да на том балу постигнем највећи успех. Само, после свега оног, што си ми мало час рекао, ја хоћу да те моја хаљина баш ништа не кошта...

Милета. — Како!2... Којим средством2...

Савета. — На један врло прост начин...

Милета. — А!2

Савета. — Да не пошаљеш господину Луковићу оних триста динара... сумицу коју си му данас ти обећао.

Милета. — Тако што не могу учинити... то ми није у крви... Али, молим те, дозволи ми, како

ћу сада моћи да погазим своје обећање... Доцкан је: већ сам се на то обвезао.

Савета. — Али ако ти не буде повратио тај новаца

Милета. — 0! Којешта!

Савета. — Милета, ја видех и још горих

ствари од тога.