Жена

Ћ Е ТРГА 485

Предавање Г-ђице Катарине Јовичићеве, наставнице бео-

градске више женске школе ученицама |. и | а разреда о Видову дану 1913. године.

Драге ученице!

Данас је управо 524 године од онога дана, кад се на Косову одиграла српска трагедија,

Правда и признање вазда су опомињали покољења, да се сећају онога дана, кад је, након толиких борба са Азијатима, најзад пригушена слободна српска држава, чији је пад повукао робљење целог Балканског полуострва, па чак и средње Европе, јер су обесни Турци стигли до под сами Беч.

Колико је трагедија српскога племена величанствена, судбина његова је још жалоснија; јер, док је с једне стране српски народ био вазда браник слободе својих северних суседа и цивилизације целе Европе, дотле ву се културни народи, заклоњени српском грбачом од варвара мирно развијали, па у својој себичности, која нимало није хришћанска, заборављали своје заштитнике, допуштајући чак, да се скоро пет векова не само кочи културни напредак нашега, племена, већ систематски треби.

Из историје наше знате, а мислим, да су вам налпе народне песме, које и високо културни народи врло цене, урезале дубок бол за сва она нечовештва, што је наш народ подносио па и сад подноси од непријатеља за толики низ година.

Није ми намера, миле моје, да вас жалостим реБањем свих оних несрећа, које су наши дични и јуначни паћеници проживели, не осетивши да у великој људској заједници и они имају права на слободу и културу.

Није ми намера ни да вам препричавам тужну косовеку битку, ни трагичну смрт косовских јунака.

Не. Ја мислим, да ће, док траје и једног Орбина на овој земљи, бити захвалног сећања на минуле догађаје, а и историја има своју дужност,

Ја оћу данас, кад се у свима црквама, — па и