Жена

466 ВЕНА

он учио официрску школу, она га је својим трудним радом издржавала. Није жалила никакових жртава, само да јој сину будућност буде осигурана. У томе је најзад и успела. Син јој је положио официрски испит. Али је и она сиротица изгледала као исцеђен лимун.

Балкански рат је Љутимира Ђорђевића затекао као капетана друге класе. Према распореду војничком, постављен је за командира чете у првој армији, која је под командом престолонаследника Александра имала задатак, да од Куманова наступа Скопљу.

У најкритичнијем моменту, када је на Куманову вођена решавајућа битка, овај достојан син српски, показао је нечувену храброст. Задивио је својим јунаштвом и предпостављене и подчињене своје. А своје је име уздигао у ред највећих српских јунака, у ред Милоша и Марка. Њему, и неколицини хероја, има се у много чему захвалити, што се нису обистиниле наде свих непријатеља Српства.

Због својих ратних подвига произведен је од врховног команданта, још одмах на ратном пољу у чин капетана прве класе, и предложен је за највеће војничко одликовање. Но то га је доста скупо стало. Задобио је силне тешке ране на бојишту, због којих је морао бити пренет у Београд у руску болницу на лечење. Два дана пре него што ће умрети, посетио је га у болници сам изасланик краља Петра, који му је донео одликовање и указ којим се производи у чин мајора. Новине су већ неколико пута публиковале, да се он налази на путу оздрављења. Кад одједанпут као гром из ведра неба:

Љутимир Ђорђевић умро... %

Истога дана, када су новине донеле вест о његовој смрти, објављено је, да ће се тога дана и сахранити. "Знао сам, да ће и поред ружног времена и магле, бити много Београђана и Београђанки на спроводу. Па и ако нисам љубитељ те монотоне шетње за мртвачким колима, ипак се реших, да са

неколико мојих пријатеља и познаника прошетам