Жена

414 ВЕНА

на њу живе оптужбе — и самом собом, јер напустити Венецију, своје миле пријатељице и тако даље, била би за њу агонија. једна од оних, које | _сусретоше у овом пошљедњем путовању, писала.

„Она нема више изглед каквог рајског бјегунца, (8 има изглед анђела, господара небесног; она је тек сада прекинула везе са свијетом“.

21-ог јануара 1848-сме године, Наталија дође у манастир Ларошфуко у Монружу, да моли, да се ту прими; бијаше јој 28 година. 24-ог марта. поче њено искушење и 13-ог јануара 1849-те године, најзад доби она хаљину и шешир св. Винцена, примајући, уједно, и прву дужност, која претходи за 5 година завјет заједнице. Закон калуђерица, па ма оне и не живјеле тако скучено, ипак је врло строг. Наталија и сама мишљаше (и благосиљаше Вјечност) да ступи у „друштво, где је само брига, патња, гдје се све, што је стварно — гаси, ништи и нестаје.“ Она је с муком чувала њекакву слободу, да може писати својим сестрама и најинтимнијим. пријатељима. У дужностима и бригама око дјеце, дани су јој пролазили, али не монотони, јер сваког тренутка имаше посла и мишљаше да је тај посао сасвим и користан и мио Богу. Она је знала и руски, и француски, и инглешки, и њемачки и талијански; а није могла ни једну "собу да почисти. С времена на вријеме, она се осјећаше срећнијом. И сама је, као и њеки отац Језуит, мислила: „Срећа, коју у Господњој служби уживам таква је, да ми је немогуће о њој говорити“. Његова побожност бјеше тако интимна, да су га пријатељи звали цвијетом богословије.

По свршетку искушења, сестра Наталија је 10' година у секретарству била обавезна да води преписку са главном кућоми кућама растуреним по цијеломе свијету. Њен живот бјеше побожно дјело. Потреба за жртву бјеше такова, да је она једно по једно заборављала и на своје жеље и наклоности. Радећи, она је често заборављала на добивена писма од својих сестара. Једна њена пријатељица. ступи у Кармелите у Бечу и тако се обје ријеше,.