Жена

њеницима и болесницима! Оне су их прихватале, храниле, доносиле понуде, умивале, прале ноге, и најтеже послове радиле са највећом преданошћу. Шта да радимо ми Српкињег2

Друштво Црвенога Крста саопштава, да је до „сада утрошено до последње паре све милодаре, да је све рубље раздано, и на хиљадама стижу нови рањеници. Само у београдским болницама лежи око 8.000 а може бити и више рањеника. Београд је тако рећи претворен у једну велику болницу. Нема ни једног већег места у Србији, где нема по више сто"тина рањеника, а можда и више Српско Бугарски рат прогутао је много више жртава од рата са Турцима. Нема сумње, да ће се наш женски свет „одазвати овоме позиву: треба само да закуца и ни једна се врата пред њима неће затворити, јер баш зато што је наступио мир, треба да се што пре завијају ране.

Истина је, да смо ми у Аустроугарској монархији на појединим местима биле изложене непо"требним истрагама и узнемиравању због прилога које смо слали у новцу и рубљу Српском Црвеном Крсту. Али то не треба да нас задржи од наше дужности. Црвени Крст је међународна установа, и нема тога суда који ће казнити некога због тако племенитог дела, као што је прикупљање прилога за Црвени Крст. У прогласу Српског Црвеног Крста јасно се каже, да је Српски Црвени Крст употребио милодаре чак и на неговање турских и бугарских рањеника. Где поред свега тога постоји бојазан, треба то прикупљање пријавити власти, и нема те власти која ће моћи и смети уручити нам писмену забрану. |

Пожуримо дакле, јер је потреба велика. Црвени Крст нас жури: Ко брзо даје, двапут даје, али где не може да буде брзо, треба да имамо на уму: Боље и икад него ли никад.

Уредништво „Жене“.