Жена

РАЗЕЈА 537

понуди војнике са оним шљунцима, који су лежали ·

по путу, тако исто није никоме падало ни на памет да их понуде са оним коњима, који су лежали по провалијама.

један ми офисир рече: — Лепо би нас гледали, да смо им то понудили. ја нислим да би на све пристали, што год би од њих тражили, само нато никада.

Но да завршим причу тога сељака.

Било је, каже, неколико коња у позадини, који су носили наше изнемогле болесне војнике. Али је тих коња било мало, а што смо дуже ишли, 60лесних је бивало све више. Шта да радимо с њима 2 Њих је требало мало „соколити“. И онда су наши из позадине протурили глас, како је наређено од команде, да се нико не сме оставити изнемогао на путу. Зашто да га муче ичереже Арнаути, кад ми одемо. Него свакога, ко не може никако даље, морамо ми убити. То је јако помогло. Бадава, има слабијих људи, које мораш ма како м»ло осоколити. Разуме се да нисмо никог убили. Оставили смо их да се одморе, па им се вратила снага и стигли су нас. Ишли су по трагу, јер ма како да су ноћи биле тавне и да је падала киша, ипак се могао ра-

спознати беличаст траг, куда је пролазила војска.

Био је један слабуњав и болешљив, који нам је говорио и молио нас:

Убијте ме моја лепа браћо. Није мене бог створио. за ово. Но ми смо га мало гурали, мало соколили четири пуна дана. После нам је љубио руке и говорио: — Баш вам хвала, што ми нисте дали да малакшем. Та да, кад човек сам себе не напусти, много може. Има у нас пословица: Не дај боже никоме, да издржи све оно, што може поднети. Видим сад, да суи наши стари много трпели и патили, кад су се сетили да то кажу.

Када већ превалисмо већину пута, наиђосмо пред једном великом стрмени болесног војника. Види се, да је сасвим изнемогао, а тресе га грозница. Завукао се под стеном, а у дну више главе запалио

танку воштаницу. Помало свеће налазило сс код