Жена

ВЕНА 515

Све што могу ждеру, даве. И никад им доста није,

А то људма већ досади, Сложише се, борише се Против оних горопади. Цар халински виде беду, Биће црње, слути горе, Па ђавола, кума свога, Позва, да се договоре. Сотона му у час дође

— А сотоне много знају Каже: Сваком утук нађу, Ком скровиште упознају. Зато почуј куме драги, Човек има слабост неку, Кад ти овде живет не да, Ти се сакри у човеку.

У себи те тражит неће, Па ће тиме бит: поражен, Да у себи злоћу тражи, Сувише је уображен.

Од то доба хале црне,

У душе се људске скрише, У некога једна само,

А у неког богме више.

Из човека борбу воде,

Из човека чуда чине, Понда бива: тешко свету Кад из неког хала зине.

Тек се Христос нечег сети, Кад изусти оне гласе: Да свак себе позна прво И да душу своју спасе. Подигоше цркве многе — Даље слабост није смела Ал' те цркве препуне су С много речи, с мало дела. Подигли су школе многе, Па у њима децу стисли, Ал' та школа мозак бистри,