Жена

600 ЋЕ Н А

ову по вама пазвану божанску љубав, а њима сата већ јасно откривени грех свој. А, рећи ћете, а где је продужни живот људски! бар да се стидимо, што ћемо поклонити највећи и Поли пи дар божја, овај лепи живот наш, другима7! Зар није часна дужност, Хо врапимо је дазртерин овај најскупоценији таленат 2! Зар нав на то не упућују обилно и на сваком кораку сви божји створови 2!

Не и по сто пута не! Рече ватрено Ненад. —

Зар да величамо и у песме опевамо дужности своје 2! Зар дугове враћати, да буде идеал, до којега човечанство ваља да греде, п зар је то тако узвишено, да га тек појезпјом наслућујемо и песмама опевамо 2! Света је дужност човека и пајвећа му врлина је: чини доброчинства до жртве — а не дугове враћатој Па напослетку, ако треба и мора да буде и те ваше љубави, ради одржања човечанства, и ако има потребе да се и о томе расправља, будимо онда и ту искрени, Нашто оно завијање у песме онога, што с друге стране опет жигошемо као највећу срамоту 2! То је у опреци; када би човек напросто превео, у друштву матера и отаца, девојкама и момцима, оно, што сви ве усхићењем читате кроз фантазију песника, настала би толика граја и саблажњавање на безочност тога тумача, да би га на вигурно наруженог предали властима, којп би га у затвор или у лудницу морали склонити; јер нигде се толико не претвара и крупно не лаже — рече Ненад замишљено — као у тој вашој божанској љубави! 'Га п тако негована љубав је једна највећа п најочуванпја, застарела заблуда људска. У опште не разумем, шта хоћете и шта оплемењавате њоме и зашто је сваки час потрзате и ту страст као идеал човечанства толико опевате...

Ето, господо и госпођице, тако вам ја отприлпке мислим о тој заносној и божанској љубави, коју месец п месечина рађа.

То рекав удали се сам оборене главе, а наскоро ва њим разиђе се и све остало друштво, вловољно и без речи, тешко вамишљено.