Жена

РРА ОРЕНА 6217

срећнији су мужеви дошли до среће, мира и спокојства у кући не одмах, него после читавога низа малих бораба и несугласица. Ни муж ни жена не показују се одмах, у први мах у свој њиховој потпуности. Једна од најсрећнијих домаћица прича, да јој је прва година брачнога живота била најнеугоднија. Имала је много да научи, а увек се бојала да што наопако не уради. С почетка није знала како да се нађе и како да се држи и понаша. Но добродушни, искрени и мили људи, који су вазда добре воље, најзад без великих тешкоћа доспеју до мирног и угодног живота.

Сасвим је другаче с оним младим човеком, који је своју женицу узео због њеног дивног изгледа и бајног лица. Обоје су улетели у брак без размишљања, можда с претераним надама на срећу у браку. Нису могли да се извуку из улоге љубавника и љубавнице и да постану муж и жена. Нису били спремни да савладају мале несугласице и неспоразуме које постоје услед разлика индивидуалних, и обоје се брзо осете разочарани. Мале пажње и услуге, које дају дражи заљубљеним људима, постепено се губе и престају и лепа женица, осећа се занемарена и наравно залива се сузама. А ништа тако не избацује људе из стрпљења као сузе, које су без узрока или због незначајних ствари потекле. Те сузе не буде саучешће него одвратност, оне стварају огорчење на обема странама. Сузе су опасно оружје, којим се не треба титрати. Када би жене уместо сузама, покушале пријатношћу и веселошћу, много би боље поступале. Понеки брак само је зато несрећан, што је жена у својој осетљивости или надражљивости таква, да целој својој околини живот загорчава.

Духовне способности су извесно врло пријатан мараз за домаћи живот. Али како се мало бриге и пажње поклања нези тих дивних особина — нежности и веселости. Многи живот, који је могао бити срећан и благословен, загорча се и разори само зато, што су људи наклоњени срдитом И опором, љутитом и свађалачком поступању, а оно руши и убија сваку домаћу и другарску угодност. Доста пута сусрећемо се ми људи са женама накострешени једни на друге, као да смо на се јежеву кожу навукли. И никад се једно другом не могу приближити. Људи не могу да се савлађују и отуда у друштву толико беде. Радост се претвара у огорчење и цео живот личи на путовање, где човек босим ногама иде преко трња и чкаља, стрњике и коприве,