Жена

може. Садањи брак треба у многоме реформе жена. УЖена треба, да се ослободи прастарих верига романтике у љубави и да тежи за препородом љубави у културном, модерном смислу, у смислу једнако ослобођених енергија, једнако вредних снага. У овој књизи дотакли смо се свих модерних питања, које се тичу наше жене. Нисмо могле бити вазда пријатне, како то мушкарци најволе да виде жене. Много бринемо шта ће наши, Срби рећи на све ово, јер нам није намера, да их озловољимо! На ово питање, могло би се одговорити речима госпође пароха: геуегепа Аппа 5ћач, предикаторица из једног малог њујоршког места на бечком интернационалном женском конгресу (12. јула 1913,), кад су ју питали, како су се понашали мушкарци према њезиноме, свештеничком деловању 2 Она им је на енглеском језику одговорила лаконски: — Велики и јаки људи поклониће се са поштовањем сваком поштеном раду женскиња, а мали и слаби људи никада!“

У књизи је реч о једном великом заједничком женском часопису, око кога би се окупило све. То је било напочетку тежња свију народа, али ни је“ дан народ није то остворио. Нећемо ни ми. У Србији се тежило и тежи давно тој мети. Било би и воље и снаге, и било би средстава за то, али нема потребна јединства у мишљењу.

Не осуђујемо ми то, јер то мора тако да буде. један лист великог калибра, морао би да заплива у сва начелна питања када се тичу жене, а о тим

питањима у женском свету нема нигде јединства у погледима и мишљењу. С тога ти заједнички листови морају по могућству да се чувају претресања оних друштвених и других питања која су спорна да не изазову расцеп и кризу у своме кругу. Игноровати оно, што се не може ни код нас дуго игноровати, то је немогуће.

Ено нам и „Српкиње“. Ма колико да су се поједине сараднице чувале да задру дубље у питање о задатку жене, о њеном друштвеном и политичком

раду, види се ипак, бар провирује, да постоје разна