Жена

Баба и увећа Нико Вучетић-Бокељски . Париз.

— Зашто твоја глава белу косу има2 — Хе, унуче, то је снег свих мојих зима. —

— Зашто на твом лицу има неких пруга2 — Те је суве бразде издубила туга. —

— Ко ти тако главу, руке, ноге тресе2 — Ветар с неба, што ће, сву да ме однесе,

— Зашто ти је црно испод ока место 2 — Зато што сам лила горких суза често. —

— Зашто ниско држиш твоје бледо чело2 —

— Да. у земљу гледам, њој се клони тело. — Шта то увек шапћеш, бабо моја мила, Када љубиш мене, а никад ти доста2 —

— Ја се молим Богу — да те држи чила, —

То је задњи посо што ми јоште оста. —

Хипотеза.

Живим, 120 што живи човек у гомили људи, У уморном моме срцу успомен се буди. Чини ми се к'о да зора руди...

Одавна ми срце чува успомену лепу. Чувајућ' је, оно њоме растерује сету Још имаде лепоте у свету!

Докле траје у очима оног топлог сјаја

И док срце одјекује с: живљих одкуцаја:

гадовању јоште није краја. Торонталсигет 1913. Посрбила: Јелка.