Жена

164 ВЕНА Ба

Једна препирка о васпитању.

Било је лане с јесени. У врту, под сеницом, седео је домаћин, домаћица и отац домаћице. Он је лекар, враћао се са лечничког конгреса из Беча, па свратио на неки дан да посети ћер, зета и унуке. Тамо сам се случајно нашао и ја, који сам доста близак рођак те куће.

У неки мах дође наш млади учитељ, Домађица га прикаже своме оцу и понуди га да седне. Па онда рече: — Извинте господине, деца су се мало задржала, али ће вероватно скоро доћи.

Доктор погледа радознало на кћер. А она му протумачи: — Господин учитељ поучава Симу сваки дан мало приватно.

Доктор се очепао за главу и чисто зајаукну:

јао — „Приват!“ Па се онда обрати право учитељу: — А шта ви мислите, господине, о тим приватима2 |

— Има где су потребни, рече учитељ. Тамо, где дете ма из каквог узрока заостане из предмета. Детету треба помоћи. Где родитељи имају времена, они помажу мало деци где је потребно, а где немају за то времена, боље је и „прифат“ него да деца заостану.

— А не држите ли ви, господине, пита доктор,

— да се деца тим начином ослањају на поштапање, на стално наслањање на учитеља и да доцније неће бити у стању да раде самосталног

— То је на сваки начин лоша страна тога прифата. Но ја не учим Симу свима предметима. Где видим да може сам, оставим га самог. Помажем га тамо, где му је теже.

— А зашто му је потребан „прифат2“ испитује доктор даље.

Домаћица се умеша. Био неко време болешљив, па заостао. Наравно, боље је онда помоћи му мало, но да заостане, па изгуби вољу на сву науку.

— Ако смем питати: А зашто ти мало, као мати, не помажеш своме дететуг Могла би тако рећи у игри да га дотерујеш»