Жена

— А како сте могли то пита га она.

На ви сте желели.

— Онда ви, господине, нисте прави песник.

— Зашто 2

— Да сте прави песник, морали би певати, па ма после ту песму спалили. Морали би. Иначе би вам изашла кроз лакат. Читала сам, да је Омир још у детињству писао стихове и говорио у стиховима. Његов отац није никако желео, да му син буде бедан стихотворац, него да ради што паметније и уносније. Па кад га није могао ни молбом ни саветима одвратити од стихова, он га је добро избио. А усред боја мали Омир поче да кука:

Јао, никад нећу то више радит, Јао, никад више стихове градит.

То је био, видите, прави песник. Ви сте вашу песничку богињу оставили и напустили код прве моје речи. Ви нисте песник.

Она га је терала од себе, вређала и омаловажавала, ал није могла да га отера. И њој дође у памет мисао: Ето га, зинуо је на мој новац. Не мари да ли га волим или не волим, то му је сасвим споредно, а новац је главно. Но за тим јој дође у главу друга мисао: А да није у њему љубав према мени тако силна, да он тој љубави хоће да жртвује све. Ал' ко ће да му верује 2 Дуго је превртала по себи те мисли, па онда се досетила, шта ће. То ће насигурно раздрешити чвор.

једно вече била је дивна месечина. Такве месечине измамљују нарочито попце из траве и песнике из куће. Јулкин песник шетао је и иначе сваког вечера пред њеним прозорима, па ма падала и киша. Он је то опевао у две три песме. Месечина мирише на јоргован, а киша на Дунав, месечина има боју љубави, а падање кише има боју гробнога мириса. Но кад је месечина, то га је нарочито измамило да шеће пред прозорима своје драгане. Јулка је веровала да ће се то догодити и оног вечера.

јулка је шетала пред кућом, кад је песник прошао. Није смео да застане, јер га је много