Жена

Али Вук наскоро по доласлу у Беч седе и написа једну књижицу коју, на жалост, није после тога никад ни један Србин прочитао. То је било политичко размишљање Вуково о ондашњим чемерним приликама српским. Вук је спису био дао облик писма, управљенога Карађорђу као честитку за Нову Годину 1814. По правилу је требало да цензура прегледа спис. Тако је и било. Вук је поднео рукопис цензури, која је одлучила да се спис не може штампати због политичке садржине своје и из обзира према Бечком Конгресу који је тада заседавао. И то је саопштење новина, коју вечерас први пут чују поштовани моји слушаоци, јер сео овом првом Вукову спису у нашој јавности чак и сумњало да ли га је у опште и било. Ова, пак, факта казује нам архива реченога министарства у Бечу. ;

Један од Бечких књижевних цензора бејаше и Копитар. Он се неописано обрадова када виде у рукопису српски језик тако леп каквога нигде иначе не нађе. „Ево човека кога годинама тражим!“ узвикну Копитар, и оде одмах да лично походи Вука.

Тога дана, при крају декембра 1813., запечатило се прекрасно пријатељство између ова два велика човека, којима се Српство никада довољно одужити не може. –

Већ у првим разговорима виде Копитар да Вук не само српски језик, него зна и много дивних песама српских, за које је Копитар такођер одавно разбирао па је и плаћао за сваку песму по 6 гроша!

Сада је Копитарев план био на путу да се оствари. По његову савету и упутству Вук седе одмах да испише све народне песме које је знао на памет. Тада је у Бечу била свега још једна личност која је тих песама знала. То је била млада и врло лепа Србијанка — Шапчанка Савка, Вукова сестра од стрица (не рођенога), од пре две године удата за поменутога Стевана Живковића, који их је сада и довео у Беч. Ова плавуша бејаше жена од правога духа, и она је одушевила и самога стро-

гога цензора Копитара. Десет година позније, кад

~