Жена

288 ВЕНА

боље је издржати борбу 50 год. па на свима тачкама победити, него ли за половину тога времена освојити пола терена а другу половину дати непријатељу по компромису.

Има још нешто што је карактеристика онога књижевнога времена. Само је Копитар био савршено начисто с тим да је народна поезија једно а уметничка друго. Сви су други, чак и Вук, то мешали. Вук — само мало... Он је у ову другу књигу унео био и неколико песама од наших књижевних песника онога доба. А каква је наша књижевна поезија онда била 2 Бедна. Ипак се у Вуковој књизи налази додатак од 14 таквих песама. У нас никада није расправљано ко је писао те песме, а ја сада могу саопштити резултат свога истраживања и рећи: 12 песама је од Л. Мушицкога а 2 су од јована Берића, књижевника, песника и педагога из Пеште. ;

Чудновато стоје те вајне песме после онога бисера народних стихова.

Док народ пева:

„Ђул мирише — иде моје драго...“ Или:

„Девојчице — плава љубичице..“ — и т. д. Дотле Мушицки уздише:

Велика боља Лежи ми у груди, На ме се Храја Одавна већ срди..

Или Буди опасна На твог голуба, Мелисо красна.. И још:

Наша Мелиса Своја очеса, Сузама је облила.. А „актуариус“ Јован Берић је дао Вуку ону песму која се позније задуго у Војводини помињала, и у којој се казује како: