Жена

ВЕНА “8

новала, тако да њену величину помиње Вук у писмима Копитару и вели: кад би се све срб. народ. песме скупиле изнеле би књигу као „Гелемак“. Ни Вук онда није довољно знао колико је велика и бројна народна поезија наша!

Идуће је године Стев. Живковић штампао још једну књигу у Бечу. То је био зборник поучних чланака и моралних приповедака, зборник онакав какве су биле Доситијеве књиге „Собраније...“ Живковић је тај зборник, који је назвао „Благодетелна Муза“, мислио претворити у алманах, али

је и овде покушај остао само на тој првој свесци. ж – ж

још смо, цењени слушаоци, у једној стогодиШЊИЦИ. Други по хронолошком реду а први по вредности, популарности и изуму који је подигао и код читалаца и код критичара, историјски роман Милована Видаковића „Љубомир у Јелисијуму“ појавио се 1814. године. Тада је изишао само први део, али и он у књизи од 547 страна. Други и трећи део изишли су доцније. Већ је поменуто да су се на овом роману завадили Вук и Видаковић, или боље рећи: већ се више нису могле трпети стара и нова школа књижевна — и борба је отпочела.

Али стоји друго нешто, што смо дужни данас с признањем констатовати. У стварању читалачке српске публике има три етате: једно је Доситије, друго је Милован Видаковић, треће је Љуба Ненадовић, чију је „Шумадинку“ у Србији педесетих година прошлога века држао сваки писмен човек. Видаковићу се не може одрећи огроман значај у томе. Баш зато што његови романи нису решавали друштвених проблема — нису то онда чинили ни романи напреднијих литература — већ су се за градиво обратили магловитој али бајној прошлости народној, у коју су пренели мотиве старих европских ритерских романа — баш су се стога Видаковићеви романи и читали. Било је личности које

су училе читање зато да би Видаковића могле