Жена

плаћала готовим новцем. Тако је било и јефтиније. А што и да држим код себе новац, или га мећем у штедионице. Купила сам 15 јутара земље.

Господар Јови као да није годио овај разговор. Он је кашљуцао. А ја сам питао: — Кад је сав терет пао на ваша леђа, мора да сте извукли јаку праску.

— Помогла сам се и у томе. Код нас на селу буде и по неколико слугу, али никад ни једне слушкиње. То би било као нека срамота по домаћицу. Јер ма колики да је посао у кући, жена мора све. Ипак сам узела слушкињу, те ми је остало бар мало времена да мислим.

Господар Јова се накашље. — Било је каже, из чега, па си могла. Док ја дођем кући и све разгледам, показаће се.

— Наравно! Каже она мирно. Не могу ја као ти.

Деда Јова је хтео да скрене разговор на другу страну, па онда пита: — А штаје с мојим нећаком» Пропао начисто, је ли>

Она је вртила главом и каже: Како је радио требао је да пропадне. Па се онда окренула нами: — То је каже, иначе разборит човек. Има и лепу сермију и дућан. Али се картао, пио и чешљао се у средини, на раздељак.

— Шта значи то, чешљао се у средини, на раздељак» Питам је.

Она се мало устручавала. Знате, који се мушкарац чешља на раздељак, па дели косу по средини чела, за таквог кажу у нашем селу, да и сувише гледа за женскињама. Можда то и није свуда тако, али је код њега тако било. Пред рат је био већ сасвим близу пропасти, и мој Јова му је потписао меницу од 8000 К.

— Дошао ноћу код мене с кључевима од дућана, каже господар Јова, да ми преда кључеве, па да се убије. Мени је онда дошао у памет мој брат, који ме је извукао из Бегеја, кад сам се давио. И Јула ме је наговорила. Стегло ми се срце и потписао сам меницу његовом сину.

— Не бој се, неће ти пропасти новац, каже она.

— Неће, пита онг