Жена

24 НЕ Е | __ОЕНА

ЗОРКА Симе, ЛАЗИЋА.

Мали рад великих дана.

Око Божића допратила је у Митровицу и Карловце г. М. Војнаровићева 300 херцеговачке деце из котара требињског и невесињског. Путем се врло нахладила и разболела. Није хтела досађивати својим врло гостољубивим домаћинима у Карловцима, него је дошла у Н. Сад у — болницу. Разуме се, да је нисам хтела пустити, да Божић проведе у болници или хотелу узела сам је себи и позвала лекара, који констатоваше: катар у плућима. Наравно: нежна девојка 12 дана на путу на онакој хладноћи, те би било чудо, ако и горе не прође. Али она не мога гледати јад и беду те дечнце, па — рескирала, ето, и своје здравље, живот. Није ли то нешто узвишено>

И како је морала бити дивна та слика: нежна, млада девојка креће са караваном од 300 деце. Тек свити, кад се кренуше, а по која пахуљица снега их испраћа. Но, као да тај другар дечији жали за тим малим путницима, те просипа све гушће пахуљице и завејава им стазу кроз шуму, не би ли се зар вратили дому своме. А они се смеју снегу, радују шуми, дрхћу по мало, али ћуте — не туже се. И ма да је снег већ у велико засуо пут и она слаба одела дечија, ма да им веје у лице, да једва гледају — не мари. Они маширају напред: њу греје љубав за те малишане, њих греје нада, да ће добити скоро хлеба; њих озарава вера: да ће ипак добри бити ти људи, којима их воде. И живахност влада међу њима, међу том гладном, бедном децом, коју ће за дан два многе очи посматрати, бирати: ово хоћу, ово нећу... као — робље... Али они су весели: добиће хлеба. ИМ маширају даље, дувајући у смрзнуте ручице, шмркајући сваки часи препешачише тако 28 Кт. Дођоше до жандарске постаје, где су их чекали аутомобили. Јест, ал снег нападао 35 ст. па аутомобили не могу возити. Сместише децу у шталу, да се згреју. А нема леба, нема ништа, да се мало поткрепе. Жандари дадоше госпођици