Жена

ЖЕНА

Две су сузе у размак кануле,

На истој се трави састануле,

Једна хладна, друга чисто горе,

Па овако зборе и говоре:

Докле ћемо2! Већ ако можемо,

Да молимо, оно што волемо,

Нека сунце спусти своје зраке,

И носи нас горе, пад облаке,

— Сунце знаде стан извора свога —

Па питајмо бога свемоћнога:

Докле 'вако2 Јер боље никако. Што молиле, то су измолиле!

Сунце спусти своје вреле зраке,

Диже сузе небу над облаке,

Чак не виде ни место на ком су,

Осећај им каже: — Пред богом су.

Млађа не мож' од млађана жара,

Ал старија суза проговара:

Богуј боже, ако ти се може,

Ал не 'вако, јер боље никако !

Божије је, да животом суди,

Па што трпиш, да се кољу људи>!

Свуд тишина, али из освита,

Осећају к'о да неко пита:

Две сте сузе, за брата и сина,

Ал где оста суза материна 2!

Млађа не мож' од млађана жара

Ал старија суза проговара:

Мајка суза понајвише лила,

(Сад их нема, јер је ослепила. Ништ' не бива! Бог се не одзива.

Свуд тишина и свуда празнина,

Ал кад сузе одговора траже,

Осећају шта им небо каже:

— Бедне сузе, из света далека,

Шта тражите данас од човека >

Са хришћанством до неба се хвали

Ал се часом у дивљаштво свали,

(О, просвети силне књиге сеје,

Ал још не зна зашт' га сунце греје,

За