Жена

210 ЖЕНА |

знаник да је задржи и почне пред њом уздисати, она му каже: — Извините, забунила сам се. Ја сам мислила да имам с тим и с тим посла. — Нисте се забунили; ја сам тај и тај одговирио би онај мало збуњено, — Не, нисте ви тај, одговорила би му Бланка. Ја тога господина познајем, он се према дамама не понаша тако као ви. — Ето таква је Бланка господо моја. Ја је најаоље познајем, и нисам у том погледу ни мало сумњао. Друго је по среди. Ја сам посумњао да су ме гђа Бланка и њени најближи турили у затвор, у рђавој намери.

— Ух, ух, како сте се смели усудити такво што и помислити! добаци му неко из друштва.

— Како сам се смео усудити, питате ме. Моја, је вера била чврста као стена, ал шта би ви казали господо да сте ме видели на суду при главној расправи. Државни тужилац позива се на сведоке. И изводи против мене тетку и теткиног побратима и моју

пуницу и моју Бланку и они ми под заклетвом у очи.

говоре, како сам певао против Немаца неку мађар-

ску песму: „Мегје шео а Јелиз Ковин.“ И како сам непрестано тамо говорио раздражљиво и бунтовнички.

Сви смо се запањили. Зар гђа Бланка и сви њени |

тако сведочили.

—_ Тако! И сад: кажите ви мени господо, да се |

вами то догодило, би ли и ви посумњали.

— Не бих! викну г. Стева. И шта би ту требало још сумњати, кад је ствар јасна. Најела вас се. И кад вас је оглодала до костију затворила вас је, да јој не сметате даље.

— Е видите, кликну радосно Јоргован, то што сте сад казали, то ми је највећа задовољштина. Сваки

би сумњао. А гђа Бланка се још и данас срди на мене, што сам ма и за часак посумњао у њу. И пунипа моја не може још да ми опрости, а тетка кад. је чула о мојој сумњи, пала је у несвест, и једва ју је њен побратим повратио. Називају ме неблагодарним... |

Ако је могуће после прве запањености бити јон

запањенији, ми смо били још запањенији.

Господин Јоргован је уживао у нашој запањено-_

•