Жена

346 ЖЕНА

А многа личност која ће бити предмет таке слике давно већ није међу живима, само још успомена на њу и њен живот, живе у души мојој. Многе тек још живе и завршују свој живот пред мојим очима [и ја их посматрам неке са искреним уживањем, а неке жалећи из дубине душе своје.

На почетку узећу ону из најдаље давнине, чија је слика већ избледела, али је обасјана зрацима непомућене среће. |

Још као мале девојчице играле смо се заједно. · Родитељи нам беху присни пријатељи. Као што нам старији, тако и ми деца нисмо се раздвајале. Било нам је најслађе, кад смо заједно. То је било пријатељство не по речима само, него и по осећајима, искрено, трајно, каквог данас ретко налазимо, можда га више и нема, у овом трезвеном, себичном свету. Моја пријатељица била је нешто старија од менеин била је као ментор нада мном. И ја сам је радо слушала јер је свака реч јој била блага и убедљива. Отац.

јој је био идејалан човек и редак Србин. У њиној се |

кући увек Србовало, читале народне песме и певало. Мати јој је била паметна, вредна домаћица, а узор _ жене и матере. У тој кући је вејао дух народан, племенит и душеван. Имала је још једног брата и једну малу сестрицу. Њу смо сви мазили, куповали јој играчке и играле се њоме. :

Тако је било док је расла и кад је порасла. Увек је била мажена и заклоњена од свега. Прерано, још у детињству, изгубише свог доброг, племенитог оца. Тада упреше очи у јединца сина. Он беше сва брига, сва нада, сва будућност њихова. Онда прегнуше обе: мати и моја другарица да изведу на пут јединца. Поред школе у којој је била увек прва помагала је. вредно и матери у домаћим пословима. Још и данас. је видим како се пење на шамлицу да допре до огњишта те кува. Како сам слатко јела савијаче, бундеваре, које је она, једва 12 година стара, већ месила. Па оне уштипке од лебњег теста. Јер моја је другарица онда већ и лебац месила.