Жена

ЖЕНА

ље. И ако се дотле налазио као у неком сну, сада се одједном узбуни. Осећа да га нека страховита сила вуче напоље у живот, у слободу, у природу, а он не може. бабу је та страховита снага — сатрла. Није више умео да буде миран, него постаде пргав, тако: да му је неко довикао: Ви сте Бабо одједаред постали нека секатура. Последњег дана кад смо били заједно, про_детње сунце грејало је топло и таласало се мило и раскалашно по нашим прозорима. Баба ми је прешао тужан, као да онај диван пролетни дан не упливише ни најмање на њега. А тај га је дан управо давио. (Очи су му светлиле болесним сјајом, образи му се руменише грозничавим руменилом: 1

Како вам изгледа то, питао ме је, што људи затварају у кавез само тице и своју браћу.

— Мени се овде све допада Бабо. Ја сам научио да замерам само онда, кад сам напољу. Него знате _ли ви, какав је данас дан. Од данас 8 дана расправљаће курија вашу ствар.

—- Ја на то и не мислим рече тужно.

— Па на шта мислите онда, питао сам га.

— Само на кућу и увек на,кућу. Падне ми на

памет н. пр. бунар, ил оно бело камење крај бунара. Оџак, голубови, јер 'знате имамо голубова, или се сетим беле мачке или греде од мале капије. Све је то _ наравно ништа, али ме све то вуче кући, и све бих то само да могу поздравио, загрлио, изљубио. А замислите шта осећам када. помислим на жену, на децу. "И две крупне сузе, засијаше му у очима. ___ Када смо ишли на шетњу обузе ме неки немир. Баба се с оне 72 степенице силазио као болесник. Чим _ смо изашли на авлију, срушио се. Без крика и гласа. __Био је непомичан и само му бајно пролетње сунце оживљаваше лице.

Однесоше га у болницу, и већ после мало дана, _ стиже нам глас, да је Баба ноћас умро.

Баба је сад лежао у једној од оних многих авлија, у мајушној капелици, која је у византиском стилу, у облику крста. Тамо мртваци оне куће преноће. Су_тра је очитао у тој капели свештеник опело, па су