Жена

ЖЕНА | 499

Било је већ касно, када сам се опростио с њиме.

_ Нисам више ни покушавао да га умирим, знајући, да

_ је најбоље, у таким приликама, пустити да се наго-

_ милана душевна струја испраска. Тек после тога почиње разум хладно да суди... у

Сутра дан сам морао да отпутујем на неколико дана. Кад сам се опраштао од свог друга, он ме је загрлио с тим, да се можда нећемо ни видети, јер ће он гледати, најдаље прексутра, да отпутује.

По себи се разуме, да ми је обећао, да ће ми писати, али сам му морао обећати, да му нећу никад Олту спомињати. | | Четврти дан сам се вратио с пута и чим сам се пресвукао, похитао сам своме другу. Разуме се, био сам најдубље уверен, да ћу га наћи код куће.

Нисам се преварио. '

Могло је бити осам часова увече, када сам стигао њему.

Затекао сам га код гласовира где свира и пева. Пред њим је стојао велики свежањ цвећа. Он је баш певао:

„Баш сваке ноћи и сваког дана, Ја мислим, драга, на тебе“.

Није ме ни опазио, када сам ушао.

Када ме је најпосле опазио, мало се сплео. Лака румен му се указа на лицу, затим нагло скочи, потрчи ми и снажно ме загрли.

— Друже драги! Нисам отпутовао и нећу отпу_ товати. Затим показујући руком на цвеће и смејући _ се додаде: 3.

— Помирили смо се. Нисам имао право...

„Лавов, 6. марта 1917.