Жена

ЖЕНА 549 ровао кад би видео у фотографији“, каже Мађар, заробљеник, своме другу. Погледам их и видим на њима изразе дивљења и поштовања.

Остао бих поред овог кола до мрака и криво ми је било, кад ме мој млади пријатељ Душко Николић, доцније је и он храбро погинуо, повуче за собом, да видим и другу знаменитост ове војне болнице.

Пред вилом „Победа“ седео је официр, од својих шесдесет година, у грађанском зимском капуту. И ако је сунце жегло, аустријску официрску капу навукао "је. до очију, а огрлицу зимског капута подигао је толико, да му се само очи и нос видео. Личио је на корњачу када шију увуче у корубу. Завалио се као нека посађена мумија. Поглед му беше непомичан и без животног израза.

— Ко је тај створ, који ништа не мисли запитам младог пријатеља. „Царско и краљевски оберст, командант једне бивше бригаде његовог апостолског величанства“, одговори мој пријатељ враголастим осмехом.

— Због чега ме водиш том живом гробу 2

Мој се пријатељ само насмеја. _

Слегнем раменима и пођем команданту царске и краљевске бригаде.

Хер Оберст једва се диже са слолице кад му · учтиво приђосмо и понављаше: „То мени радо брави“.

Без сумње је хтео рећи: мило ми је. Затим настави: „Танав је феома пријатна тан, ал ја се опет чувам да не назебим, јер сам фелико нешно отнекована“. Како ли му беше на фронту новембра помислим. Преко лица Хер Оберста пређе враголасти осмех и продужи: „Снате Ви, Јокаји, то фелика мачарска романсијер, касала је: да сдара човек није мадора ч0век. И ја још уфек фолим фатрен полупац лепе меди (девојчице). Ја и „офако сдара сматрам полупац за _винериш гемитлихкајт (бечку посластицу) и пот дом маском погме и иштем полупац од сваке меди са ко_јом се убознам, па сам то и мало бре уратила. Хе, Хе, хе, ја, ја, ја“. Стари оберст се на те речи ју-