Жена

Српској војсци.

Сретан Вам повратак! Храбра браћо наша! Мученици! Свеци! Дивови до неба! Испила се горког искушења чаша, А сада вам, браћо, уживати треба.

Сретан вам повратак на мило огњиште, | Где вас топла љубав у загрљај зове, А и рушевине и црно згариште, Поздрављају своје Обилиће нове.

У загрљај хита мајка, стара, седа, Исплакала очи у потаји — јадна Или љуба верна, упала и бледа, Заплашена деца, кржљава и гладна.

Стари отац као сухи бор се клати, Мутнога погледа, дуге седе браде, Без речи, а стидљив именом га звати, Али патње тешке и он причат знаде.

Добро дошли, синци! — својта грли, љуби А згариште тужно поздравит' се боји Шта учини од њег непријатељ груби;

јер до њега црног, гроб до гроба стоји.

Никада јунаку не сузише очи,

За све ово време горког искушења, Али грозна јава сада то сведочи, Колико је било страшнога мучења.

На гробове пада, грли их и љуби, Па се јунак диже, као у сред боја, Крсти се и шапће — а шкргуће зуби, „Само да си сретна, ти, Србијо моја!

Беч, 1918. Вукосава М.