Жена

98 | ЖЕНА

, Мој пријатељ.

Прошло је већ више од десет година, како нисам био са својим другом Којом. Заједно смо некад ишли у гимназију, дуго година смо седели у скамији један поред другога и били смо најбољи и најискренији пријатељи. Та ни браћа рођена не живе боље, тако смо се слагали и пазили. После матуре се нисмо више састајали: ја отишао у иноземство на науке, затим се после неколико година вратио и настанио као лекар у једном већем месту у Славонији. А мој Која је за то време свршио богословију, оженио се и отишао на парохију у једно село у горњем Банату. Првих неколико година после нашега растанка ми смо се често дописивали. Писали смо један другоме о својим студијама, О своме животу и раду, о својим идеама и идеалима. Доцније постаде и наша преписка све ређа и све мање занимљива. Мој пријатељ Која имао је већ и своју породицу, па је, разуме се, понајвише писао о својим породичним околностима.

Сада летос на његово силно позивање и наваљивање одлучих, да му одем на неколико дана у госте. Ја сам нежења, па је мени самцу лакше кренути се на пут, него ли њему са породицом. И тако једнога дана, после дугог и уморног путовања, стигох најзад у село своме другу Који. Целим путем много сам размишљао о овоме своме другу. У мислима сам обновио сву пријатну успомену на детињство наше, на школске године наше, на оне безбрижне и срећне дане наше, који се никада више поновити неће. Сетио сам се сваког догађаја и сваке ситнице. Па и после, када сам стигао у село, у његову кућу, после приказа и упознавања, наш разговор је стално био проткан успоменама на прошлост и на заједнички проведене дане. |

Тек другога дана могао сам обратити мало више пажње на кућу и породицу његову, на жену и децу његову. Колико сам за то кратко време могао по-