Жена

160 по ПА ЖЕНА

А његова драга, увела и бледа,

Без сна чека зору, да врхове злати,

Без речи и свести, у даљину гледа,

Милована чека, да јој се поврати... Беч, 28. ТУ. 1918. Вукосава.

.

·" Успомене. ПАВЛЕ ДУДА.

У кући где сам становао био је по доста широк ходник. Истина отворен, али у ово топло време таман као наручен за прегледање болесника.

Свако јутро рано у зору чула се код мене велика галама. Бадава је Перо болничар претио и утишавао, што дикла навикла.

(Особито данас никако их није могао да умири. Валда зато, што су начули да ћемо сутра ил прексутра отпутовати. Те је сваки, који је ма најмању бољу имао, пробао срећу своју. Можда ћу га какогод за болницу одредити или прогласити неспособним за путовање. Тако би за неко време остао на миру.

И мада је тек шест сати ујутру, морао сам устати, јер их је све више и више било. Као да су се договорили, да ме из јутарњег сна разбуде.

За кратко време сам отпочео преглед. Сви су скоро здрави били. Само сам једнога одредио за болницу.

— Дакле, Павле, што пре у болницу!

— Разумем, госп. надлечниче.

__ Тамо ће ти много боље бити, него да пођеш с нама.

— Ја се бар надам.

Посматрао сам га неколико минута. Био је са Приморја, ведалеко од Реке а звао се Павле Дуда. Сваки дан скоро преписивао сам му по нешто, јер је био необично слаб и сав зеленожут. Капци су муу пола очи покривали. Као да је вечито спавао. Или да