Жена

178 | "ЖЕНА

— Држи на лево, опоменуо нас је необичан, рапав глас.

— Дакле на лево; Перо, видиш ону последњу ватру, онде је сигурно Анђа циганка.

— Да, тамо одврати неко са стране.

Било је заиста тешко распознати се у густом мраку. Куд год бих се макнуо, све саме јаме и џбуње. Нигде стазе, свуд насумце — пут.

Неколко корака, па смо стигли мети.

— Брзо, госп. лечниче, болесница хоће да умре, викала је нека старица пред врати од черге.

„Утрчао сам унутра, да ми самрт не би отргла испред носа жртву.

На земљи међу ритама лежала је, сва крвава _ ломаћица черге. Могло јој је бити око тридесет година.

· Одма на први поглед био сам уверен, да ћу је спа- | сти, јер јој рана није била смртоносна.

За трен ока па сам учинио своју ПАН увезавши јој раву на левој руци.

— Како се то догодило», запитао сам радознало.

— Озледила сам се сама у превеликој тузи. Управо хтела сам да умрем. |

— А како си то смислила2

— Више од недељу дана како сам изгубила свест, · За то време нисам ништа знала, што се око мене до- | гађа. Чак ни плач деце није ме дирао. |

— А зашто све тог |

· — Да вам истину кажем. Мог Ђорђа узели у војску. За кратко. па ће га однети у бели свет. Тамо ће може бити умрети. Ах куку мене, то не могу преболети. | |

— Е видишу томе немаш право. Твој Ђорђе је само исте несреће кб и многи од нас.

. — Може бити. Али опет није тако. Не верујем, да у свету има и две куће, где су тако сретно живели као нас двоје.

— Је ли то могуће»

— Па испричаћу вам. (ВОННННЛА смо се од детин-