Жена

ЖЕНА | 185

руку, —— последњу жељу — у томе смислу оставила овако: „Желим кад умрем, ма где то било — да се имам однети у болницу и шпитаљски сахранити. Нећу нико да ми дође на укоп, па ни моја деца, нити да ми се смрт партом објави, него тек после неког времена преко новина. У оном часу, кад се са онима, који су нам за срце прирасли — за навек опраштамо, онда треба да смо сами себи и Богу остављени, а не да своју тугу пред светином профанирамо. Онај новац који би се утрошио на мој укоп, молим моје синове, да поделе сиротињи“.

И добри Бог јој је све ово — као праведнику —

и испунио. Умрла је тихо, сахрањена скромно, али је "оставила сјајну и величанствену успомену у своме на-

роду, нарочито међу српским женама. Богата умом, а велика духом, хтела је овако без помпе и почасти да

умре, али је и умрла — и ако раздељена од својих

милих — умрла је сретна и блажена, јер су очи њене виделе спас и препорођај нашег милог и многонапа-

ћеног народа.

Умрла је у слободној и великој Србији, баш кад

су српски хероји — украшени ранама на грудима, доУ Р УК Р ру

нели слободу у њен родни Нови Сад, слободу, драгоценом својом крвљу искупљену, те је њена племенита српска душа одлетела у небеске висине, да пред престолом свемогућега творца — који је источник жи-

вота и вечите правде благодари у име свију, за

милост и спас српске свете груде земље, српскога

„отачаства.

Онако телом изнемогла и стара, али умом и духом

јака и свежа, много је с нами душевно пропатила за

све ово време тешкога искушења, она нас је надом храбрила и у свему васпитала. Њен велики ум и стваралачки дар био је путовођа нашем женскињу живим примерима и неуморним радом. Била је највећа организаторка и поборница на народном пољу.

Више од пола века, деловала је она вољно и не-

ууморно на женском питању, љубила млади нараштаји