Жена

ЖЕНА ВИ

Дуге је косе у витице сплела, смеши се благо, у њега гледа. „Тихо, нечујно, код ногу му села; сету му гони, мислити не да.

„Погледај само, дошла сам теби.“ А .вео бели око ње лебди —

и просу се румен по целој соби. У оку сине! — Та ко је не би!

Са врелим дахом румених усана, прилази тихо, полако, ближе,

По лицу му несташна коса њена а он се спушта све ниже, ниже...

Уздрхта сав и осети дах вред.

Отвори очи — а није хтео.

Покрене руком, да задржи вео —

У соби заигра зрачак бео. | Бранко Р...р.

На огранку.

Кад се српско небо натуштило, Са свих страна облак притиснуо, | Неверија пуста с осилила Српске школе редом затворила.

Туђинштином српску децу даве, Силом од њих туђинце да праве. Српско дете туђе слово учи

С туђом књигом пати се и мучи. Муку муче и отац и мајка

Где се пате дечица нејака,

Бога моле, да једаред сване Српско сунце са Савине стране, Од Авале да нам светлост сике