Жена

ЖЕНА | 977

Читав се народ по њему шета, Ваља, котрља ил трчи у кас.

Ено пужића малог чергара,

Без коња, кола с кућом на пут, Рогове пружа, дужи и крати Цвеће и трава држе му скут.

Јеж смело гордо диго губицу, Корача, шета ко шумски кнез, Бодље к'о копља са тела вире, Свако познаје оштар им рез.

Пчелице вредне пролећу, зује, Слетају журно с цвета на цвет, А цвеће гордо на таке госте Нуди и части сву сласт и мед.

Мрав диго пипке, запослен јури Мирисном стазом кроз шумски свет, Гле! Стаде! мотри! пипцима маје! Мрва је наш'о читави смет.

Бубице мале у свили, злату, Шетају, миле и шире сјај, Оклопи лаки сјаје и бљеште, Лепоти шумској не видиш крај.

Све звони, јечи, шуми и пева, Од среће миља кључа и ври, Чујте славуја, детлића, коса

И песму зричка: зри! зри! зри!

Несташан поточић, враголан мали Ено где трчи из скока у скок Уз кикот весели прска и брбља Свакога зове к себи на ток.