Жена

>

ЖЕНА | и. доо

Иза нешто времена тргне се Јоца, уздахне тешко и нагло приступи Озрену, снажно га ухвати за десницу и мекано рече: „Госп. Клаић! Озрене! Брате — опрости! Опрости — ако можеш праштати овако усијаној глави, | овако отрованом срцу љубомором, која је проузроко“ вала да сам обневидио и постао неспособним да разумно радим. Ја можда нисам ни заслужио да ми опростиш, али ова сцена није израз моје воље, него израз блудње, заслепљености !“

„Пријатељу Јоцо! Ја Ти нисам ни замерао ништа нити сам се осећао увређеним, јер ја то све разумем. Знам из властитог искуства, да сваким човеком мора једаред — а можда и више пута — овладати љубав, то чувство над чувствима. Не завидим Ти, али жалим што се мој дух давно тим чувством заробио, те му робује стално и верно но безнадно. Дај ми слику, и не говоримо више о томе него 0 Теби“.

„Хвала, пријатељу!“ — прошапће Јоца, враћајући слику. „Ипак Те молим да ми причаш о дружењу са Меланијом, јер то ће ми бити мелем на ове љуте ране које сам сам себи тако непромишљено задао. Хоћеш лиг

„Хоћу драге воље, но добро би било да се негде склонимо јер је прилично хладно |“

Пријатељи се узеше под руке и ћутећи одоше у купалишни хотел, те нађоше угодно местанце у углу. Неколико је господе играло билијара. За два-три стола сеђаше мешовито друштво а у противном углу „сеђаху старија господа при картању. Купалишна капела свираше наизменце разне увертире, уломке из опера и народне мотиве. Јоца наручи домаћег ризлингера, пријатељи запалише смотке те Озрен отпоче:

„Желиш да Ти причам о дружењу са гђцом Ме-

· ланијом! О томе Ти немам много причати него 10,

да овде нисам нашао међу колегама осим ње никога да је преданији и одушевљенији своме позиву. Ја се бавим шпецијалном штудијом о развитку интелекта упливом савремених одгојних начела и индивидуалних особина. Моја колегиница није ово нарочито и систе-