Жена

ЖЕНА ПИ 009

ванредно лепа коса; тела витка, висока; умиљате смеђе очи благог и мирног погледа; глас јој мекан а говор мазан. Одевала се скромно, но укусно.

_ (Одмах од почетка смо се одвајали од моје браће и сестара, те смо у мојој собици читали и проучавали књижевност, а најрадије лирску. Врло смо се чудили што нам се укус слаже. Најрађе смо се загрлили и тако заједно п наизменце читали. У томе смо налазили неизрециво задовољство, те у наивности својој нисмо ништа више ни желили ни осећали, него задовољство што смо заједно.

Једно сам вече написао неколико својих првих стихова описавши њу и своје осећаје — премда нисам то желио а ни настојао да баш то оним рецима из разим. То је говорило само срце. Једва сам дочекао да дође! Када смо се, по обичају, сместили крај стола пружим јој са речима: „Де прво ово прочитај!“ Она узе, прочита и — наслони ми главу на прса. Како се збило — не знам никако, него знам да смо се нашли чврсто загрљени и спојених усница у први, дуги =

· врући пољуб. Онда сам јој љубио чело, очи, образе

и врат, а она је то узвраћала. У исти мах преметисмо: „Ала Ти куца срце!“ |-=-+ Састајали смо се,. грлили, љубили и читали увек

| нове и ватреније моје стихове — сваки дан. Једаред | јој рекох нека ме чека и нека се не удаје, док ја не

свршим. Смиљка је пристала, зли је при овом разговору била увек нападно озбиљна, 3 једаред изјави стидљиво и бојажљиво да ју је страх дугога чекања. Да је умирим предложим јој да се заверимо. Она је, по договору, отишла на кор, а ја сам онамо такођер "дошао, пред херувику, те — обазирући се на неко. лако особа које су онде биле — клекосмо, и док је свештеник ишао великим входом, дигосмо по три прста в заклесмо се својом младошћу, срећом и здрављем на узајамну верност, невери пак нека проклетство буде награда те нека ни на смртном часу не нађе мира и

_ покоја све дотле, док му оно друго не опрости. Иза