Жена

410 ЖЕНА

На онај радостан поклик „Србија је победила“ задрхтало је срце од среће у сваког Србина, у сваке Српкиње од колебе па до двора, од надничара до највишег чиновника, од највећег сиромаха до највећег богаташа. па

Данас, када нас не тиште ланци робовања, данас када сваки човек сме слободно да изрази своје мисли, своје осећаје, можемо мирне душе рећи, да живимо у доба среће, у доба радости.

Али нас је, браћо и сестре, затекла ова слобода неприправне. Други народи који су живели у слободи, слободно су се развијали. Они су подизали своје школе, они су имали своје народне учитеље, код њих је смео овако да зађе сваки човек међу народ, да га поса_ ветује, да га поучи, да му помогне у невољи, али код нас се то није смело. Људи, који су код нас радили за народ били су затварани, прогањани, јер су хтели "да помогну нашем сељаку, занатлији, сиромашном али“ поштеном чиновнику, али то није ишло у прилог маћарске и немачке господе, није ишло у прилог богате властеле и грофова 'и они нису смели, а ми жене поготово. Нас је, браћо и сестре, изненада затекла ова слобода, нашла нас је, како рекох, неспремне, па ми сад изгледамо као новорођенче када му поскидају | повоје, оно се неспретно баца ширећи укочено ручице и ножице не знајући се снаћи у слободном положају.

Али сада, када смо слободни, када је Србин после толико патња, невоља и понижења поносно подигао главу, морамо ми не лаганим ходом, — него скоко_вима, — да хрлимо, да достигнемо оне народе који су пре нас живели у слободи.

Па ето тај огромни посао кренуо је и нас Српкиње у свим крајевима ослобођене отаџбине, да по_ радимо за њезин што бољи развитак и напредак, да и ми својим радом допринесемо светли пламен про_ свете на олтар своје српске будућности. ' ' Може бити да ћете се запитати:, А што жене могу радити за напредак и развитак наше отаџбине >“