Жена

И | жЕНА М "|

1

Са наших гробова у туђини.

Реп 5бћпеп Зетлјенз! —

Рје Шг УајеПапа умепефрепа Гле Егетћен уепогеп —

Опа аиз Зећпзисћ! дашђег јп дег Егетде уегзатђеп,

Кај. зетасће ОШсјеге Ј. 1918.

Синовима Србије Који бранећи Мајку Изгубише слободу тугујући ва њом Свиснуше у туђини! Заробљени српски официри г. 1918. Ове тужне, али импозантне речи исписаше заробљени српски офисири, који још остадоше у животу од њих четири стотинеу логору у Гредигу, у Горњој Аустрији — на споменику својим умрлим друговима. Исписаше их крвљу својом, као успомену на њих, _, а и као своје надгробно слово, јер и они умираху за мајком својом, за слободом — и ко зна, да ли и од Њих заосталих остаде још који у животу. У ово неколико страшних речи, — рекла бих "беше исписана сва њихова борба, љубав, сва чежња, сав циљ живота њихова. (Ове светле појаве српских офисира не могаху преживети пропаст своје отачбине, _ са ово неколико речи испеваше они најлешну попеју · борбе свога народа и њиховог јунаштва. Са ово неколико | речи испеваше они најнежнију лирику синовље љубави. „Са ово неколико речи испеваше они најграндиознију песму „слободи“. Да ли су умрли без наде ослобођења 2 Или им је смрт, која не уништава, већ пружа бесмртност и води у живот вечни — склапајући им сјајне и уморне очи, — шапнула у ухо, да не умиру замсн. Да њихова смрт пружа живота и победу српском будућем нараштају. Да ће се на њиховом примеру и пожртвовању однеговати исти синови мајке отачбине, за коју они падоше, _ Да ли су умрли са надом ослобођења» А које не _ беше далеко, већ тако близу, да их је могао озарити ма и први зрачак златне слободе»